Dogodovštine iz aviona

        Volim letjeti avionom i uvijek biram sjedala do prozora. Na taj način čitav let uživam u prizorima koji se pod nama stalno mijenjaju. Bile je lijepo tako uživati, a doživjeo sam i neke posebno interesantne trenutke.                                                                      Na našem četvrtom putovanju poletjeli smo iz Waršave za Tokyo u 12 sati. Nakon nekoliko sati leta nad Sibirom pogled se zatamnio, vani mrak. I mislim ja kako smo već u polarnom krugu u mrku pa na obzoru vidim Mjesec. Oči sam izgubio buljeći u zanimljiv prizor. U jednom trenutku skrenuh pogled na desnu stranu kabine kad tamo kroz prozor bliješti dan! Tek tada mi je postalo jasno da sam gledao kroz zatamnjeni prozor!                                                                                                                                          Nešto slično se desilo kada smo se vraćali iz Japana. Poletjeli smo u 10 sati s Narite. Nakon možda sat leta dođe stjuardesa i zatamni mi pogled. Kada se malo odmaknula ja uklonim zatamnjenje. Dođe ona za par minuta i opet mi zatamni, a ja opet uklonim zatamnjenje. Dođe ona i treći puta i objašnjava mi kako dan u kabini putnicima smeta pa ne mogu spavati. Ma koje kurčevo spavanje u 11 ujutro. I tu se ja izvičem na nju: Ja sam plato sjedalo do prozora da mogu gledati van. Ma samo što ju nisam izbacio iz aviona. Više se nije vraćala.                                                                                                          

                                       A sada par zanimljivih trenutaka.

       Prvi smo puta poletjeli ujutro u 4 iz Dohe. Nakon nekog vremena gledam svitanje na obzoru a mi letimo u Zemlju Izlazećeg Sunca. Koliko je simbolike bilo u tom prizoru.

               Kada smo preletjeli Iran i Afganistan letjeli smo iznad Himalaja. Izgledalo je da mogu dohvatiti snijeg sa snježnih vrhunaca. Dovoljno je samo da ispružim ruku kroz prozor. I tada ugledah jato roda koje su letjele ispod krila aviona. Tako nestvaran prizor roda iznad Himalaja.

        Treći je puta ipak bilo malo škakljivije. Poletjeli smo iz Dubrovnika i nakon nekog vremena prestala se vrtjeti propela. Smrzlo mi se govno u dupetu od straha. Uskoro se javio pilot i umirujućim nas glasom obavijestio o kvaru, ali da to nije problem jer avion može letjeti samo s jednim motorom! Jako utješno, nema što. Nakon 10, 15 minuta propeler je ipak proradio i mi smo se sretno spustili u Zagrebu.

                                                    Rado bih opet letjeo.